Милан Илић „Чича Шумадијски“ (1886-1942) командант V (Шумадијског) батаљона Прве пролетерске НОУ бригаде и народни херој Југославије.
Рођен је 1886.године у селу Горњој Трешњевици, код Аранђеловца. Потиче из сиромашне сељачке породице. Послије основне школе отац Радоје га је послао да учи за конобара. Али се он послије извјесног времена вратио у село и почео да се бави земљорадњом.
Учествовао је у балканским и Првом свјетском рату. Године 1915. заробљен је и одведен на принудни рад у Њемачку. Милан се за вријеме трогодишњег заробљеништва, упознао са револуционарним покретом. Када се послије завршетка рата вратио у свој крај, ратом опустошен и још сиромашнији, одмах постаје активан учесник револуционарног покрета и члан КПЈ, од оснивања 1919 године.
Због револуционарног рада Милан је почетком 1937. године,са групом комуниста из Аранђеловца, Крагујевца и околних села, био ухапшен, али је касније пуштен, због недостатка доказа. Милан је постао први секретар новоформиране партијске ћелије у селу, 1939 године. Наредне године постаје члан ОК КПЈ за Крагујевац, а када је, почетком 1941. године, у Аранђеловцу формиран Мјесни комитет, он постаје један од водећих чланова. Послије априлског рата, активно је радио на припремама за устанак. Почетком јула, у близини његовог села, формиран је I шумадијски НОП одред, а он је именован за замјеника команданта Одреда. Учествује и предводи Одред у многим акцијама. Нарочито се истиче у борбама за ослобођење и одбрану Рудника. Личним примјером показује како се треба борити, при чему је често користио искуство из Првог свјетског рата. Нијемци су, крајем августа 1941. године, извели специјалну акцију на Горњу Трешњевицу да би запалили његову кућу,а током 1942. године за њим је била расписана потјерница од 50.000 динара.
27.октобра 1941. формиран је V ( шумадијски ) батаљон Прве пролетерске НОУ бригаде, а Милан је постао командант батаљона. Крајем децембра прелази у источну Босну и учествује у борбама код Власенице, на Плачама, око Хан Пијеска и на Пјеновцу, где је погинуо, 21. јануара 1942. године. Пао је заједно са Славишом Вајнером, легендарним Чичом романијским, командантом Романијског НОП одреда и народним херојем. За народног хероја проглашен је 25. новембра 1944. године.
