Након битке на Церу и побједе српске војске уследио је низ покушаја Аустро-Угарске да продре у Србију, што је познато као битка на Дрини. После заустављања аустроугарског продора, савезници Србије, а нарочито Русија, захтјевали су да српска војска продужи офанзиву и онемогући аустријској војсци да дио трупа пребаци на руски фронт. Српско-црногорска офанзива у Босни започета је 26. августа 1914. продором санџачке војске у правцу Калиновика и Сарајева, док је Ужичка војска добила задатак да продре преко Хан Пијеска ка Власеници.
„Ужичка војска“ је била под командом генерала Милоша Божановића, који је командовао офанзивом у источној Босни. Ужичку војску сачињвали су: Шумадијска дивизија II позива (10, 11. и 12. пук II позива, ојачан 4. пуком I позива, свега 16 батаљона, три коњичка ескадрона, и 6 брдских батерија, под командом пуковника Драгутина Милутиновића), Ужичка бригада (4. пук I и 4. пук III позива, свега 8 батаљона са три пољске батерије, под командом пуковника Ивана Павловића) и Лимски одред (4. и 5. кадровски пук и један батаљон III позива, свега 6 батаљона и једна брдска батерија, под командом потпуковника Јеврема Михаиловића). Сем тога, команданту Ужичке војске били су придати и Златиборски (750 људи под командом мајора Косте Тодоровића) и Горњачки (750 људи под командом мајора Велимира Вемића) четнички одред за дејства у позадини непријатеља и евентуално подизање устанка у источној Босни. Устанак није подигнут јер је Аустроугарска већину српске младежи са овог подручја регрутовала у своју војску и слала на фронт у Италију. Са Аустроугaрске стране налазила се петa и шеста армија којим су командовали Либоријус фон Франк и Оскар Поћорек.
Српска врховна команда жељела је да избије на линију Хан Пијесак – Жљебови – Подроманија и на шумску жељезничку пругу Хан Пијесaк – Олово. Ужичка војска је прешла Дрину код Вишеграда и наступала преко Устипраче, Рогатице и Деветака ка Хан Пијеску. Предходница српске војске 26. септембра стиже испред Хан Пијеска, гдје се утврдила, аустријски 1. лендштурмски батаљон и три допунске чете под командом пуковника Хвосетка. После борбе, која је трајала до ноћи, аустријске снаге су се повукле ка Власеници. Следећег дана Шумадијска дивизија II позива предузела је енергично наступање са фронта: Куте – Чапори – Мркаљи – Кусаче преко Хан Пијеска на фронт планина Јавор – Краљева гора. Тог дана дивизија је заузела линију: Височник – Мекоте – Мироња. На фронту према Власеници, 28. септембра, развила се огорчена борба. Аустријске снаге држале су Краљеву гору гдје је вођена жестока борба. Шумадијска дивизија II позива успјела је да до ноћи овлада положајима: Игриште – Плоча – Мажијевица – Вран камен. Тог дана Лимски одред допро је преко Бабина и Рубинића, до Бијеле стијене и Карајишића према Олову.
Забринут овом акцијом српске војске Оскар Поћорек је 29. септембра 1914. наредио против напад у правцу Игришта. Тог дана комадант 10. пука шумадијске дивизије II позива у 10.50 извјештава да је ситуација критична и да неће моћи да одржи линију. Наређено му је да положај држи по сваку цијену. У 13 часова комадант 10. пука извјештава да је извршио испад на аустријску војску и да је одбацио ка Власеници и том приликом нађено је око 500 лешева непријатељских војника. Поћорек је након тога поново наредио један напад из правца села Драпнићи на положаје српске војске на Височнику, а други из правца Невачке на положаје српске војске у Малом пољу и Игриштима. Борбе су трајале од 4. до 25. октобра 1914. Српска војска се 5. октобра 1914. услед кише и магле и жестоког напада аустријске војске повукла са линије Плоча – Игришта на линију Височник – Хан Пијесак – Краљева гора. Како је аустријска офанзива даље напредовала српска војска се повукла на линију Копито – Деветак – Бабљак, а након чега се српска војска услед аустријског притиска повукла преко Дрине.
У борбама око Хан Пијеска погинуло је је око 1 500 српских војника. На Игриштима око 300, Ружиној води 200 и на Вран камену око 1000.
Литература:
1. Андреј Митровић, Србија у Првом светском рату, Београд, 1984.
2. Велики рат Србије за ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца., Београд : Главни ђенералштаб (Београд : „Скерлић“), 1925.
3. Поповић, Никола Б. (2000). Срби у Првом светском рату 1914—1918. Нови Сад: Друштво историчара Јужнобачког и Сремског округа.
