Посљедњи поздрав доктору Љубивоју Шупићу
(Колектив Дома здравља Хан Пијесак)
Опраштајући се од доктора Љубивоја Шупића, многи од нас су још увијек у невјерици да нас је драги колега и пријатељ напустио. Иако смо били свјесни да је тешко болестан, надали смо се да ће се десити неко чудо и да ће смрт барем сачекати и одложити његов пут са кога нам се неће вратити. Том надом ми смо, у својој немоћи, покушали да га сачувамо и продужимо његов живот, да га избавимо од онога што је неминовно. Јер он нам је увијек био и остао потребан, зато што нам је толико тога пружио, несебично и у свакој ситуацији. Ханпијесачки Дом здравља је здравствена установа, али за нас запослене он је био и јесте друга кућа, а ми једна велика породица. Доктор Шупић је био стуб те породице, доживљавали смо га и као брата и као оца, као нашег великог учитеља и заштитника, некога ко је на себе преузео наше обавезе, наша дуга ноћна дежурства и у својим слободним данима радио наше смјене. У овом тренутку, кад га испраћамо на вјечни починак, ми знамо да у нашој породици више ништа неће бити исто, као што смо сигурни да би он желио да ипак сачувамо нешто од блискости, повезаности и пријатељства која је са нама годинама градио.
Тјеши нас чињеница да смо живјели и радили са једним великим човјеком, изузетним и по својим професионалним и по људским квалитетима. Захвални смо Богу што је нашу породицу обогатио дарујући јој такву личност.
Доктор Љубивоје Шупић је рођен у Краљеву Пољу, 06.10.1952. у патријархалној породици часних људи и домаћина. Одатле је понио осјећања поштовања за сваког човјека, честит и човјечан однос према људима и моралне норме које карактеришу горштака са Јавор планине. Он је увијек остао тај горштак, не скривајући своје поријекло никаквом лажном фасадом. Није се трудио да се представи другачијим него што јесте, а није ни морао јер је зрачио отмјеношћу, господством, достојанством и природношћу. Укратко, био је прави аристократа духа.
Завршивши Средњу медицинску школу, а затим Медицински факултет и специјализацију у области пнеумофтизиологије у Сарајеву, доктор Шупић се стално усавршавао и развијао, постигавши највиши ниво стручности и по томе је био препознатљив не само у Хан Пијеску, него широм Босне и Херцеговине. На неки начин је постао синоним за Хан Пијесак, његов знак препознавања. Многи од нас, његових колега смо се у то увјерили на разним семинарима, конгресима и другим стручним скуповима, на којима смо од веома цијењених и познатих љекара слушали ријечи хвале за доктора Шупића. По снази свога интелекта, својим стручним способностима и радним капацитетима, доктор Шупић је сасвим сигурно могао остварити каријеру, свјетског ранга, у великим градовима и медицинским установама. Умјесто тога, он је одабрао да људе лијечи у свом завичају, мјесту свога поријекла, Хан Пијеску, дајући предност светости свога љекарског позива над личним интересима. Сву своју снагу, знања и стручност ставио је на располагање онима којима је она најпотребнија јер живе у далеко тежим условима од људи у већим и развијенијим срединама. Од 22.12.1980., када је почео да ради, до 10.10.2017., када је отишао у заслужену пензију, он је радни вијек провео у Хан Пијеску. У вријеме рата 90-их година када су многи своје квалификације искористили да се склоне са ратом захваћеног подручја и напустили Хан Пијесак, доктор Шупић је остао у завичају да дијели судбину свога народа, опет стављајући у први план опште, а не личне интересе. Много времена је провео на ратиштима, пружајући помоћ борцима војске Републике Српске и подносећи са њима све тегобе рата.
Доктор Шупић није оставио траг само у Ханпијесачком дому здравља него и шире, Власеници, Милићима, Шековићима, Братунцу, Сокоцу, Рогатици, Касиндолу. У вријеме пандемије Корона вируса ставио је своја стручна знања на располагање болници „Србија“ у Касиндолу, о чему са захвалношћу говоре и запослени и управа те здравствене установе.
Пуно снаге, енергије, одрицања захтјевала је једна респектабилна каријера какву је остварио доктор Шупић. Свему што је чинио давао је цијелог себе. Али то није умањивало његову посвећеност властитој породици. У његово велико срце стала су сва љубав овога свијета па и много љубави за супругу, синове, снаху, унучиће, брата, прерано преминулу сестру и њихову дјецу.
Могао је да се поноси својим синовима као што су се они поносили њиме, јер је заједно са супругом подигао двије квалитетне и вриједне особе, које су сасвим сигурно понијеле у себи много од свога оца. Они и јесу оно највредније што је иза себе оставио доктор Шупић.
Док се присјећамо онога што је створио и постигао, ми увиђамо да је његов живот био једна заокружена прича, да је живио пуним и смисленим животом и да је у свему испунио мисију коју му је Бог намијенио на овом свијету. Сваког од нас својих колега, али и своје пацијенте, пријатеље, чланове породице нечим је даривао, не очекујући да му се то врати и надокнади, налазећи смисао и сврху свога постојања у чињењу добра. Ако бисмо тражили ријечи у које бисмо могли сажети свеколико биће доктора Шупића, онда би то биле ријечи-људска величина.
Зато вјерујемо да ће доктор Шупић на оном свијету наћи мир, спокај и спасење.
Нека му је вјечна слава и хвала.
